Zajedno smo. Nema granica. Kad prvi put odem u neki novi grad, prvo što učinim je da sednem na autobus ili tramvaj.
Učiti malo.
Probati, ostetit kako je biti tamo.
Živeti.
Provoditi stvarne dane probudivši se rano, noseći decu, po kiši dok se oseti težak miris vunenog kaputa.
Osunčana, tamna, oznojana koža, pomalo naparfemisana, povremeno kikotanje.
To je poučno.
Teška šminka, pogledi kroz prozor. Upoznajemo se.
Svi su svugde drugačiji. Drugim rečima, ista stvar.
Jednom prilikom sam zamalo pao u autobusu u Stokholmu. Zateturao sam se, stao na nogu jedne bake i čvrsto se uhvatio za nju kako ne bih pao. Iz straha sam na mađarskom rekao: dođavola. Baka je odgovorila na engleskom da nema problema, inače njen zet je mađar i on isto zna da kaže „dođavola“ ponekad. Ćerka joj je studirala u Beču i tamo su se upoznali. Sav zbunjen, pitao sam mogu li da joj pomognem nekako kad sam je već zamalo srušio. Ne, naravno, ali sledeća stanica je svakako poslednja, možemo da popijemo kafu, ima još sat vremena dok joj ne stigne drugarica. Nikad u životu nisam pio kafu, naročito ne na poziv jedne švedske dame. Lepo smo razgovarali. Ostao je trag.
Moguće je da se ne plašimo jedni drugih.
Moguće je davati i dobijati vreme, osmeh, znanje. Samo morate dopustiti to.
Nema veće moći od toga.
Odnos među ljudima. Razmena znanja i iskustava. Sigurnost, poznanstva širom sveta.
Otvoreni svet koji podržava. Mi živimo ovde, putujemo tu i tamo, nešto naučimo.
Zajedno smo.
Ovde na Zemlji i dalje od toga.
Ne postoje granice.
Ni u čemu.

Jakabović Tibor, osnivač

Teško je biti dobar. Možda je neselektivnost rešenje. Naš zdrav razum nije nužno važeći u okruženju gde su prioriteti izmenjeni.
GDavati je najveći dar. Nečija sudbina nam daje šansu da dobijemo. Nema mere, samo ličnost.
Nije bitno da li je to pola kifle, što će na brzinu zavarati glad, ili gurati išćekivanu bebu u kolicima.
Nije bitno da li je to deo raskopane bašte za krompir za zimu ili bolnica u Mumbaju.
Davati je učenje od onog ko prihvata to. Priče koje su isprepletene, posmatrane zajedno, sat koji otkucava.
Prvo su mi ruke podrhtavale. Sada i moje srce. Shvatio sam.

Imam priče...

Na aerodromu u Londonu upoznao sam jednu devojčicu. Imala je talasastu smeđu kosu, pametne oči, sićušni ruksak sa bubamarama i zadivljujuće pantalone sa šarama duge. Mora da je imala oko šest godina, kao i moja najstarija ćerka u to vreme. Malo me je gurnula i pala. Bio je to čudan pad i još čudniji način kako se podigla sa zemlje. Pružio sam joj ruku da joj pomognem ali je nije prihvatila. Nasmejala se i rekla: Ohhhh, ja imam Dišenovu bolest, umreću. Okrenula se i uhvatila se za jednu ženu. To joj je bila majka, koja joj je samo šapnula : „psssst, Bože, istraga je sutra....“ Ostalo nisam razumeo. Imala je neku bol u glasu, pogledu.
Google, članci , veb stranice odmah na aerodromu.
To boli neopisivo.
Našao sam njihovu zajednicu kod kuće. Od tad dobijam poklone od njih. Tako će biti još dugo.

Imate i Vi priče? Pošaljite vašu priču na: gooddeeds@lavylites.com

Jakabović Tibor, osnivač